Uvac vikend – foto reportaža

Uvac, Zlatibor i Zlatar – ili kako provesti vikend uživajući u prirodi

Gotovo je neizbežno da ste već videli jednu od promotivnih fotografija nastalih na Uvcu. Kanjon, ispred njega neobično, zeleno i vijugavo jezero. Iznad, krila je raširio beloglavi sup. Možda ste poželeli da se nađete tamo, okruženi zelenilom, sa krasnim pejzažima gde god pogled skrene, tamo gde caruju orlovi.

Uvac poslednjih godine privlači sve više pažnje, kako u Srbiji, tako i van nje. Pešterska visoravan i snalažljivi gorštaci koji na njoj žive i kojima je gostoprimljivost urođena, nisu ni sanjali da će jednog dana biti „meta“ turista. A oni, kako iz Srbije, ali i Poljske, Holandije, daleke Indonezije, doalze da vide taj gorski smaragd.

U nastavku smo pripremili foto-reportažu, o tome kako izlgeda jedno vikend putovanje (ne dozvolite da Vas neko prevari da se to može – ljudski – obići za jedan dan!) do Uvca, sa obilaskom Zlatara i Zlatibora u povratku.

Posle polaska iz Beograda i vožnje Ibarskom, kod Čačka se prelazi na Zlatiborsku magistralu. Nižu se predeli kanjona zapadne Morave, u kojem se nalazi čuvena Ovčarsko-kablarska klisura sa svojih 12 stenovitih manastira i brojnim monaškim kelijama na „nemogućim“ mestima; potom Arilje – kraljevstvo malina, šarmantna Ivanjica na obroncima Javora. Preko ove planine (uz pauzu za kafu u Kušićima sa pogledom na – reklo bi se neosvojivi – Mučanj) stiže se u opštinu Sjenica, na Pešter.

Brojna korita reka ponornica govore da će se uskoro, iza sledeće okuke, ukazati jezero. Na obali, domaćini spremno čekaju sa svojim čamcima. Avantura može da počne!

Plovidba koz kanjon Uvca

Okruženi kršnim brdima, klizimo po meandrima jezera. Uskoro se ispred nas ukazuje kamp Uvačkih čuvara prirode (popularnih „rendžera“), jedna od brojnih pećina koje se ovde nalaze. One su sve spojene i čine Ušački sistem pećina dug skoro 7 km, čiji se jedan krak završava čak u Crnoj Gori.

Kamp čuvara Rezervata prirode Uvac (levo) / Ušačka pećina (desno)

Avantura ne bi bila potpuna, ako ne bi makar malko zavirili u jednu od pećina ovog impozantnog sistema. Naša meta je Ledena pećina. U njoj nije ništa hladnije nego u drugim pećinama (konstantnih 7 stepeni), već ime nosi po boji ukrasa koje su njoj nalaze.

Skupljamo hrabrost za ulazak (levo) / Beli ukrasi kojima je okićena pećina (desno)

Naravno, u pećinu idemo u pratnji iskusnih vodiča, a na ulazu dobijamo lampe. Viskok svoda, Ledena pećina je bogata nakitom: stalaktiti, stalagmniti, zamrznuti vodopadi i kvarcni kristali koji se presijavaju na svetlosti lampe odaju utisak prirodnog bogatstva. Pećina za sada nije elektrifikovana, a nadamo se i da neće biti – ovakvo stanje čini da istraživački duh u nama proradi a utisak ostane potpuniji. Mnogi se ovde vrlo dobro i zabave:

Zagrejana atmosfera i u Ledenoj pećini

Po izlasku iz pećine, čamcima se vraćamo do kampa rendžera, gde nas čeka spreman ručak. A šta drugo spremiti u prirodi – nego roštilj! Ovde je svaki vikend Prvi maj 🙂

Roštilj majstor i ručak na obali jezera (levo) / Nekima nije bilo dosta vožnje, pa su zaveslali (desno)

Sledi odmaranje, i uživanje u prirodi, jezeru, društvu. Domaćini često iznesu domaći med, rakiju i čuveni sjenički sir za probati, ali i za kupiti. U međuvremenu, ekipa koja je zadužena za nastavak avanture se polako okuplja…

Džipovi ternci spremni da nas povezu preko bespuća Pešteri. Vožnja – „safari“ džipovima terencima po Pešteri je nezaboravno iskustvo.

Dan se nastvaljna terenskom vožnom po Pešterskoj visorani, gde nas iskusni vozači i ljubitelji pogona na četiri točka (među njima ima i profesionalnih reli vozača) sa nivoa jezera vode visoko na vrh kanjona, nekih 300m iznad vode. Tu se, na imanju starog Muje, nalazi vidikovac „Molitva“. Jednom smo naše domaćine u šali pitali pošto je na vidikovcu kafa. Dobili smo odgovor: neprocenjiva. I bili su u pravu…

Vidikovac „Molitva“

Orlovi, koji su gospodarili nebom u momentima naše plovidbe kroz jezerske meandre, odjenom lete ispod naših nogu! Svaki trenutak ovde služi da nas potseti da je samo priroda sposobna da stvori – savršenstvo. Ali da i čovek ponekad, pa i nenamerno, ume da „pomogne“. Naime, jezero je veštačko, nastalo pravljenjem akumulacije za potrebe hidroelektrane „Kokin brod“.

U međuvremenu, dok svi zastanu za pogled i fotografije sa vidikovca, društvo se zabavlja , svako na svoj način 🙂

Posle obilaska vidikovca sledi plovidba nazad do obale na kojoj smo se ukrcali i smeštaj u hotel u Sjenici, i zasluženo vreme za odmor. Onima koje i dalje svrbe tabani posle ovakvog dana preporučujemo večernji izlazak u Sjenicu, koja je subotom uveče dosta živa i u kojoj i dalje „radi“ korzo…

Sutradan, posle doručka, čekaju nas novi lepi predeli. Prva stanica je vrh planine Zlatar, čuvene po svom šumskom bogatstvu, čistom vazduhu, ali i Zlatarskom siru (za razliku od Sjeničkog sa kojeg se ne skida kajmak prilikom sirenja pa je zato „puniji“, Zlatarski je obran, lakši; zato Zlatar ima vrhunski kajmak, dok se on u Sjenici uopšte ne proizvodi). Odmah po dolasku upućujemo se šumskom stazom do vidikovca na obronku planine, udaljenom oko 5 minuta hoda.

Šetnja šumskom stazom (levo) / Društvo na okupu kod vidikovca (desno)

Pogled sa vidikovca na Zlataru

Sledi vreme za opuštanje i uživanje u okruženju. Za one koji bi nastavili šetnju, preporučujemo odlazak stazom u pravcu Rehabilitacionog centra. Za ostale, tu je kafa ili ukusna topla čokolada sa mrvljenim plazma keksom. Dan se nastavlja putovanjem ka jednom od najpopularnijih turističkih odredišta u Srbiji – Zlatiboru. Nekadašnja planina Rujan, i na njoj naselje Kraljeve vode, vremenom su – i jedno i drugo – od naroda zadobili novo ime: Zlatibor. Kome se to bor pozlatio, i kako je ovo mesto postalo najveći turistički centar u Srbiji su samo neke od stvari koje možete saznati na putu.

U međuvremenu, kako planinski vazduh i vožnja otvaraju apetit, a u ovom kraju dobre hrane sigurno ne valja, preporučujemo odlazak na specijalitet kolji nikako ne bi očekivali na zapadu Srbije – domaći dalmatinski pršut! Nije šala, dvojca dalmatinaca zaista poseduju pršutanu u jednom selu nadomak Čajetine, gde proizvode ovaj suhomesnati delikates na onaj način na koji su to činili i njihovi stari…

Kod Dalmatinaca se, po pravilu, nađe i domaćeg vina, rakije, a uz pršut se služe i pančeta i kulen. Nikada ne manjka ni dobrog raspoloženja 🙂

Pre povratka na Zlatibor, ko želi, može da obiđe i sam proizvodni pogon i vidi kako se pršut proizvodi – i to na tradicionalan način, kako se to nekad radilo u Dalmatinskom kršu.

Spremni za obilazak pršutane! (levo) Pršut se suši po 18 meseci pre prodaje (desno)

Kraj dana, pred povratak za Beograd, dočekujemo na Zlatiboru, najvećem gradilištu u Srbiji u proteklih nekoliko godina. Mnogobrojni hoteli, kafići, butici i drugi objekti za razonodu, tu su da nam ulepštaju vreme provedeno ovde. Voljnima za šetnju preporučujemo odlazak do spomenika partiznaskoj bolnici, odakle se takođe pruža divan pogled. Lep dan uvek valja provesti napolju, te je uvek lepo sesti uz zlatiborsko jezerce.

Na kraju – u dva dana moguće je videti dva jezera (Uvac i zlatiborsko), otići na tri interesantna vidikovca, posetiti pećinu, ploviti čamcima, voziti se džipovima…a sve to uz dobru hranu i domaćine.

Vikend kakav se samo poželeti može!