Kada umre reka, a rode se jezera
Šta je izgradnja hidroelektrana na Uvcu donela lokalnom stanovništvu?
Davne 1969. godine Uvac je bio rečica koja se probijala kroz kanjone Pešterske i Zlatarske visoravni, vekovima ih dubeći bogatim prolećnim vodama, koje su donosili topljeni snegovi „balkanskog Sibira“.
Padom Dubrovnika 1797. godine i slabljenjem moći Osmanske imperije trgovački putevi sele se od Sjenice ka Zlatiboru i ka pravcu sever-jug. Pešter i Zlatar polako postaju, što narod kaže, zabiti i stanovništvo ih postepeno napušta, što je trend koji se održao do danas. Rasutće potreba za električnom energijom, te `69-te, donela je na Uvac brane kod Nove Varoši i Kokinog Broda.
Seljaci su negodovali, umesto peške, do komšija na drugoj strani reke moraće čamcem, a da veslo u životu videli nisu. Brane su izgrađene. Jedna je sa 80 metara, ona kod Kokinog broda, rekorder, jer je najviša kamena brana u Evropi. Tih 68 megavata, koliko im je ukupna snaga nije donelo veliki prosperitet ovom kraju, ako se izuzmu malobrojni radnici brane, i nekoliko restorana u Kokinom brodu. Nestankom ljudi, nestajalo je i velikih stada, i stoke. Za njima je umirao Beloglavi sup, carska ptica ogromnih krila, koja je, prema nekim istraživačima bila uzor našim starim vladrima za njihove grbove.
Početkom devedesetih nekolkio entuzijasta pokušava bar supa da spase kad su Uvac već napustili orao bradan ili bela kanja. Nije to puno pomoglo stanovništvu, sela su i dalje pustela. Ipak, država je uspostavila preduzeće Specijalni rezervat prirode. Nekoliko radnih mesta, reklo bi se i nije nešto. Početkom 21. veka i stidljivim dolaskom stranih avanturista u Srbiju, oni počinju da se raspituju za divne predele koje su videli na slikama koje je nudio internet u razvoju. Samo par kilometara od Sjenice nalazi se jedna livada u kanjonu Uvca gde je zgodno parkirati terensko vozilo.
Jednom prilikom par Poljaka se tu obrelo, jer su tu videli jedan čamac, a sa sobom su imali i novo čudo tehnike, GPS. Pokušavali su, slovenskim jezikom da nađu vlasnika čamca. Dođe čovek sam, gorštak, ide svojim poslom. Poljaci su ga pitali, da ih vozi čamcem po meandrima. Kada ih je nekako razabrao šta hoće, reče im:
„Pa vi nemate pametnija posla nego da se vozate po ovoj vodurini? E svašta. Ma idite svojim putem“
Ipak par evra ga je malo odobrovoljilo i on ih je provozao.
Vremenom je takvih bilo više, pa sve više. Konačno početkom druge decenije, počeše da dolaze i srpski turisti. Nije ni prvi ni poslednji put da na stranci ukažu šta imamo i šta možemo da stvorimao. Ako hoćemo, samo. Ove 2016. godine na Uvac je došlo preko 20.000 turista iz zemlje i sveta. Vremenom je počelo ulaganje u hotele u Ivanjici, Sjenici, Zlataru. Stvorene su i ture džipovima, sada Uvcem krstari mnoštvo čamaca i katamarana, posećuju se pećine… Kako ti biva, povećala se prodaja čuvenog Sjeničkog sira, hrane, restorani su oživeli.
Nada je rođena.
Mnoga od sela koja su stočari ovog kraja vekovima čuvali, više ne postoje. Ostale su samo srušene kućice i ponegde fragmenti dubrovačkog karavanskog puta. Ali usporena je (ne i zaustavljena) bagatelna prodaja kuća u Sjenici i Novoj Varoši, dolaskom novca od turizma, lakše je i ljudima i orlovima. Sada država pokušava da uvede red u dozvole za vožnju čamaca, vodiče, takse za posetu rezervatu… Možda tako i treba, ali ovi ljudi su sami stvorili „najveću turističku avanturu u Srbiji“, pa ih možda treba malo gledati kroz prste. Lako je regulisati tuđi rad.
A Uvac je lep, prelep. Jezera kao da su oduvek tu, a ne da su stvorena ljudskom rukom. Konačno su i ona donela malo srebra ovdašnjim gorštacima.
Pozlatilo im se!
