Šta je taj Uvac?

Šta je taj Uvac?

Ležao sam u krevetu tokom lenjog nedeljnog jutra. Televizor je bio uključen, mada ga nisam gledao, čak je i ton bio potpuno prigušen.

Odjednom, dok sam tražio mobilni telefon po krevetu, pažnju mi je privukla smaragdno zelena, krivudava traka na ekranu.

Bio je to snimak neke reke iz helikoptera. Dohvatio sam daljinski i pojačao ton. Mislio sam da je predeo u nekoj dalekoj zemlji i dok sam se trudio da pogodim kontinent gde se ta lepa reka nalazi, glas na TV-u je počeo da “trabunja” nešto o Sjenici.

Kakva sad Sjenica?!

Onda je jedan uniformisani čovek stao pored kaveza sa pticom koja mu je, stojeći na zemlji sezala do visine stomaka. Kolika ptičurina! U sledećoj sceni te ptice su slobodno letele nad onom rekom.

Bio je to moj prvi “susret” sa Uvcem…

Pošto smo moja draga i ja danima razmišljali da odemo negde za vikend, a proleće nas je vuklo u prirodu, bilo nam je teško da se odlučimo gde bi smo, pošto baš i nismo neki planinari.

Rekoh da je to to.

Raspitali smo se malo i krenuli narednog vikenda, onako u svojoj režiji, bez ikakve veće pripreme. Idemo u Sjenicu, pa ćemo se tamo već snaći.

Put, koji vodi preko planine Javor, bio je čaroban. Oko nas je bila mreža reka, duboko dole, dok smo se od Ivanjice peli uz planinu, i na kraju je videli kao da smo u avionu. Javor nije lep, on je divan. Čas je to gusta šuma, čas visoravan puna trave, a što smo se više približavali Sjenici predeo je ličio na one nadomak Jadrana, tamo negde oko Trebinja i Dubrovnika.

Prođosmo mi neko jezerce – na tabli stoji: Uvac – ali pošto nismo hazarderi, a Sjenica je par kilometara dalje, odlučismo da prvo prenoćimo, raspitamo se, pa polako.

Ušli smo u grad, pitali za hotel, otišli do njega i iznenadili se. Tako moderan hotel postoji u Sjenici?
Smestili smo se i rešili da prošetamo. Nismo videli recepcionera (koga smo nameravali da “iscedimo” pitanjima) pa smo se uputili u centar, na korzo, gde smo videli da narod sedi i jede ogromne palačinke. Eto nama ideje.

Seli smo i pitali konobara gde je tačno taj Uvac.
– “A je li, a ooodakle ste vi”? – pitao nas je ljubazno, otežući ono odakle.
– “Iz Beograda.”
Lice mu se razvuklo u širok osmeh – “Beograđaniii” – “A sigurno ste sa Zlatibora došli?” – više je konstatovao nego što je pitao.
– “Ne, preko Ivanjice, videli smo da je tu kraći put” – rekoh
– “Hahaha, dobro ste viđeli” nasmejao se baš onako iskreno, a s ja se postideh, ni sam ne znam zašto. – “Vi ste Uvac prošli, tu par kilooometara pre Sjenice, niste viđeli?” – i dalje se smejao.
Videli smo samo jezerce, pa upitasmo gde se dede ona velika reka, a on nam dade telefon izvesnog Sretka: “Srele će vam sve objasnit’, viđećete čuda neviđena!”

Posle palačinki, nastavismo obilazak: do crkve pa do džamije u Sjenici, dva svedoka zajedničkog postojanja istog naroda dve vere.

Majka jednog turskog sultana (Abdul- Hamida), zvala se Valida, poklonila je Sjenici džamiju. Kako kaže novinarka lokalnog lista Zejna Memić, u narodu je sačuvana legenda o njenom postanku koja kaže da su hajduci i odmetnici opljačkali karavane sa Validinom robom. Kada je nakon dugog čekanja povratila svoju robu i dukate, sve je dala da se u Sjenici izgradi džamija za njenu dušu, gde će se narod Bogu moliti.
– Ako džamiju ne pravim u Carigradu, već na putu ka Istanbulu, onda neka se po nečemu razlikuje od drugih – da li je izgovorila ovu zapovest neimaru kome je dala zlatnike da joj podigne džamiju u koju nikad neće ući ali će, nadala se, iz nje dok je svijeta i vijeka za njenu dušu biti učena El fatiha, islamska molitva iz prve sure Kurana?
Džamijom dominira ogromna kupola od drveta, širine 15 metara.
U blizini Sjenice postoji lokalitet u narodu zvan “Caričino”. Kako je car Uroš upravo u Sjenici izdao povelju o trgovačkim povlasticama Dubrovčanima, istoričari pretpostavljaju da je ovde nejgova majka Jelena – žena cara Dušana imala letnjikovac. Tako je Sjenica grad obdaren od dve carice – pravoslavnog i islamskog carstva.
Ujutru je “Srele” džipom došao po nas: “Ostavite auto ispred hotela, nema potrebe da trošite gorivo.”
Vratismo se do onog jezerceta – u stvari ušća rečice Vape u Uvac, ali to naše gradske oči nisu umele da vide. Voda čista kao suza. Skrenuli smo sa asfaltnog puta penjući se na visoravan…a kada smo se popeli – ČUDO!

To jezerce na sedamdesetak metara ispod nas nastavljalo se u onu poznatu smaragdnu traku koja se srebrila na jutarnjem suncu. Desno od nas, preko velike klisure bila je, kao uzburkano more zatalasana travnata površina Zlatarske i Peštorske visoravni. Posle truckave, ali vožnje od koje zastaje dah, što od pogleda, što zbog toga što Sretko ne vidi da treba da štedi svoj džip, stigli smo na jednu plažu sa nekoliko drvenih koliba.
U vodi su stajali spremni čamci. Sretko, krupna, plećata dobričina čirokog osmeha i širokih brkova pozvao nas je na doručak. Čekali smo neku grupu turista, kako bi smo im se priključili u vožnji čamcem. Jedna starija gospođa (inače Sretkova majka) iznela je tek ispečene lepinje. Seli smo za sto i moja devojka je upitala ima li kajmaka – jer – zar uz vruće lepinje, prirodno, ne ide kajmak?!

Sretko se široko nasmejao – “Nema ti, srećo moja, ovde kajmaka. Zar bi sjenički sir bio to što jeste da se sa njega kajmak skida?”
I nije ni bilo potrebe za kajmakom, vruće lepinje i punomasni sjenički sir i kiselo mleko…jutro je počelo savršeno.
Uživali smo na plaži, pili kafu. Posle nekoliko sati pojavila se grupa Holanđana, njih oko 20, da krenu na avanturu. Mi idemo sa njima. Ej, Holanđani čuli ua Uvac! I došli, a mi ceo život ne znamo da postoji!
Krenuli smo na vožnju kroz – kako su nam objasnili – najveće meandre Evrope, a oko nas su se uzdizale stene visoke i do 100 metara. Kako smo ušli u kanjon, počeli smo da viđamo velike ptice, lešinare kako kruže iznad nas. Sretko nam je objasnio da ova ptice ima raspon krila i do tri metra, ali da nije opasna, jer jede isključivo lešine, i otporna je na sve bolesti, pa tako jede i trulo meso i čisti prirodu.

Kod jedne stene motor se ugasio, ali namerno. Na ispustu, na skoro vertikalnoj steni, stajala je ptica, preko metar visoka! Bio je to beloglavi sup, kralj neba.
Ove ptice mogu da odlete i do Rta dobre nade, ali se najčešće vraćaju u mesto svog rođenja. Jedan od orlove leteo je čak do Jemena!
Nastavili smo vođnju do stene u kojoj je bio veliki otvor. Pećina. Stepenicama koje se penju od površine vode, popeli smo se do najvećeg pećinskog sistema u Srbiji. Sa druge strane reke stajale su ruševine srednjevekovnog grada Kleka, koji je prema predanju sazidao Car Dušan.

Ulazak u pećinu bio je osveženje, jer je temperatura u pećini oko 11 stepeni. Ubrzo po ulasku iznenadile su nas ogromne dvorane, u koje bi se mogla smestiti i hala “Pionir”. Ono što nas je posebno oduševilo je to što pećina nije osvetljena veštačkim svetlom. Pa su samo snažne lampe vodiča osvetljavale dvorane i pećinske ukrase. Delovalo je nekako sablasno, ali zaista uzbudljivo, jer je osećaj poptuno drugačiji nego u Resavskoj pećini, u kojoj smo bili godinu ranije. Sve je ogromno, tišina je mrtva, a čovek tu dobije predstavu koliko je naš svet večan, a naš život prolazan.

Po izlasku iz pećine, vozili smo se nazad do kampa rendžera. Nismo stigli da se smirimo od uzbuđenja, a veliki džipovi čekali su na nas. Vozači su ih namerno “turirali” kako bi nam pojačali utisak.
Nismo ništa ni pitali, seli smo u jedan džip, moja draga napred, ja pozadi, valjda su žene hrabrije.

– “Hoćete da se provozate, ili da se sećate celog života?” – jedan preplanuli sredovečni rmpalija,l pitao nas je kako želimo da nas vozi.
– “Teraj, iz sve snage”, povikala je moja voljena.
– “Pa čekaj, da prevedemo dvojici Holanđana koji su bili sa nama” – hteo sam da ljude pripremim
– “To im je sad što im je” – smejao se naš “Flojd”.

E, vožnja je bila… pa bila je luda. Dok su drugi džipovi prašili temljanim putem, i to prilično dobro, mi smo išli pravo preko livade, pa kroz neku šumu, bare, blato i taman, kad mi je već bilo mnogo, izašli smo na jednu livadu i stali. Vozač nas je poveo još malo napred, peške, i… i… stao mi je dah!
Ispod nas, leteli su ogromni orlovi, a ispod njih zeleneli su se menadri Sjeničkog jezera i reke Uvac. Ispod nas – mislim – 100 metara ispod nas. Jezero je svetlucalo, a oko nas se prostirala ogromna vsoravan, ako more zatalasana. Kao da smo stajali na oblaku kroz čiju smo pukotinu videli rajsku reku.

I, dalje mi se i ne priča. Samo da kažem, da je tačku na i stavio roštilj na plaži. Eto tako.

Još jedno svedočenje o tome zašto vredi posetiti jezero, kanjon i meandre Uvca možete pronaći ovde.